U jednoj rečnici ovogodišnji astronomski kamp (2008. god.) na Letenci mi je izgledao ovako: nije bilo puno teleskopa ali oni koji su bili su VREDELI, nije bilo puno ljudi ali oni koji su bili – sve JUNAK DO JUNAKA, bilo je prepuno prijatelja, druženja, lepih utisaka, posmatranja i ostaće jako puno lepih uspomena!
Malo detaljnije to bi izgledalo ovako. Na prvom mestu kako to treba i dolikuje da pohvalimo organizatora tj. Sašu Zorkića i njegovu ekipu koji su bili na nivou zadatka. Sve je bilo O.K. a Zorkić je kao i obično bio cool, mada je zadnjeg dana na sabiranju poena iz Astro kviza uputio malo oštriju primedbu gospođi koja je vodila evidenciju; no ta visina tona je kod nas u Šumadiji dozvoljena čak i u crkvi! Pa iznervirao se čovek…
Pošto će za Kočiće koji su postavili čitav kamp svi upućivati reči hvale da uputim ja kritiku: “Kočo, nisi smeo sebi da dozvoliš da zaboraviš rakiju!!”. Ipak i pored toga ljudi su stvarno uradili SVE, postavili male šatore za goste, veliki šator za predavanja, klopu i druženje, a za zamrzivač nemam reči! Priča o Kočićima ima i epilog i to predivan…
Za opremu koja je bila na livadi zaista samo reči hvale, počev od dva foto setupa naših prijatelja iz Slovenije, kao i opremu naše braće iz Hrvatske Vida, Boba i Luke. Mislim da se novčana vrednost ovih teleskopa može lako ravnati sa vrednošću kompletne opreme koja je u posedu astronoma amatera iz Srbije (nas koji smo bili na Letenci i onih koji nisu!!!). Naravno to je ništavno spram onoga kakvi su to divni ljudi koje vredi upoznati. Upoznali smo i Marina koji je došao sa svojom prelepom saputnicom i “all sky” kamerom. Naravno da skup nije mogao da prođe bez starih znanaca iz Makedonije na čelu sa Radanom, ekipom Toše Proeski i teleskopima. Hvala na lepim trenucima posmatranja sunčevih protuberanci kroz PST teleskop, za mene je to bilo prvi put. Iz Novog Pazara nam se pridružio i “dotore”, naš veliki prijatelj Enes u šorcu, majci i sa sokom adekvatne zelene boje, jedino da još auto prefarba u zelenu metalik… Njegov verni Kletzov od 200 mm je “razbijao” kratere na Mesecu. Isti takav teleskop su doneli i Ruđerovci iz Beograda ali su ga oni upregli za deep sky. Po običaju su bili malo separatisani od nas ostalih na livadi, sindrom glavnog grada valjda, ali momci su o.k. i uvek raspoloženi za razgovor. Kočići su bili prisutni i na livadi sa svojim legendarnim dobsonom, razbili su nas sve na takmičenju u traženju M objekata, tako da predlažem da se takva takmičenja ukinu jer ionako znamo ko će biti pobednik pa da ne gulimo džabe okulare! Janko je poveo sa sobom svog psa Đoku koji je najrazmaženije kuče koje sam ja video u životu. Moram da priznam da je i lepo vaspitano jer kad te zaboli ruka kojom ga miluješ Đoka kulturno pređe ispod druge ruke da nastaviš. Još jedna ekipa iz Beograda na čelu sa Ash Piranom imala je najbolji pregled na livadu iz svog Gadafi šatora a često su se muvali oko našeg teleskopa i novog UWAN okulara u fazonu: “daj samo malo da vidim kako radi na mom teleskopu pa ću da ti vratim…” Eh, pa nismo ni mi bez iskustva da padnemo na takav prepad. Upoznali smo i Vladu iz Novog Sada, malo smo mu pomogli oko kolimacije njegovog novog teleskopa, pa ako smo bili od pomoći drago nam je. Ljudi iz Bosne na čelu sa Behom nam dođu kao neki rođaci sa kojima smo se onomad videli a eto prođe godinu dana, takve su to dobričine. Kod njih se krčkao bosanski ili neki drugi lonac na tihoj vatrici koji je kod nas “konzervaša” dovodio do pojačanog lučenja svih žlezda i neke nostalgije za kašikom.
U mraku su se iznenada pojavljivali ljudi kao što su Preža iz Svilajnca, Gucić i Pavle iz BG-a, Lajoš Kiš, Toma B, Treger, raketaši i tako. Nije mi namera da baš sve navedem kao po nekom spisku pa ako sam nekoga zaboravio neka se ne ljuti a sledeće godine da se potrude bolje da ih zapamtim.
Najlepša moguća završnica vikenda je omogućena zahvaljujući Bati iz Beograda (vlasniku čuvenog 400 mm “Light Bridge”-a) koji je dao svoj “Meade 105 ETX” sa montažom na raspolaganje organizatorima i Slavku Stojanovu da po svojoj proceni dodele ovaj prelepi teleskop nekom od učesnika. Slavko je nepogrešivo snimio mladog Kočićevog sina koji se angažovao oko postavljanja kampa i organizacije, koji poznaje nebo kao svoj džep, koji je pre svega kulturan, vaspitan i skroman dečak sa svojih 13-14 godina a koji nema mogućnosti da kupi teleskop! Pošto je za njega i sve nas druge to zaista bilo iznenađenje, uz ogroman aplauz dečko se rasplakao od radosti. TE SUZE SU NEPROCENJIVE!!! Ja sam još uvek pod utiskom iako je već prošlo neko vreme i zahvaljujem se Bati u svoje lično ime na tom činu, poklonu i trenutku koji se pamti čitav život!!!
Nešto od izabranih fotografija sa ovog skupa možete videti ispod.
