Jedna od genijalnih opaski koju sam čuo (ili pročitao – đavo će ga znati) je to da čovek, baveći se amaterskom astronomijom, više nauči o meteorologiji nego o astronomiji. Ako se po strani ostave oni koji žive u pustinjama Namibije ili Atakame, ili u unutrašnjosti Azije, ostatak čovečanstva drži se krajeva manje ili više ugodnih za život, ali sasvim neugodnih za posmatranje noćnog neba. Još kada se ljudi, u potrazi za srećom, skupe na gomilu (tj. u grad) i upale sva svetla ovog sveta, dovijanje prelazi na sledeći stepen.

Kada nema „glavnih” planeta, ili su daleko, vizuelna astronomija je svedena na desetak dana oko mladog Meseca, uz nadu da taj vremenski prozor neće koincidirati s lošim vremenom. Zimi je situacija i inače nezgodna za gledanje, na visinama je neprijatno hladno i ima snega, u nižim područjima još svetlije nego obično, jer milioni led-ova blješte kroz vazduh pun malih kapljica koje lebde.

Prethodna posmatračka godina se, barem kada su sesije na tamnom nebu u pitanju, za nas završila početkom novembra 2024. Uz muljavo nebo na Debelom brdu (21,12 svega), a što smo pripisali seeingu i solarnom maksimumu, ipak smo uspeli da u Taurusu 350 (kome je to bilo drugi takav štrapac) vidimo neke interesantne stvari (M42, Monkey Head, Thor’s Helmet, Helix i još par meta koje vole filtere i ne traže previše tame za solidno posmatranje. Solidno, ali ne i spektakularno.

Usledio je loš decembar i januar, ostalo je suvo i februar je bio topao. Kada su nas bukvalno dva ili tri dana delila od „prozora gledanja” i eventualnog odlaska na Debelo brdo, vreme se pokvarilo, krenuo je sneg… a zatim je istim putem otišao i mart. Nastavilo se lošim aprilom… i izgledalo je da će još jedna sezona galaksija biti za nama, a da praktično nismo uspeli da odvučemo pristojnu aperturu pod pristojno nebo.

Kraj aprila je doneo neočekivani razvoj događaja. Vremenska prognoza je bila na stalnoj klackalici, polako su otpadale varijante jedna za drugom, i na kraju je izgledalo da će i april proći bez posmatranja i da će ostati samo eventualno maj za oproštaj sa Lovačkim psima, Berenkinom kosom i Devicom.

Kad ono međutim – meteo modeli su se saglasili da će 28. ili 29. aprila da zaduva izuzetno jak vetar i očisti nebo potpuno, da će zatim da se primiri malo, ali ne i sasvim, kao i da će nakon toga vreme opet da se pokvari. 28. je baš noć mladog Meseca. Dilema je bila samo da li će se ovo „produvavanje” dogoditi tog ili sledećeg dana. 27. su svi modeli bili saglasni – 28. je čist kao suza, 29. – možda, ali ne sigurno. Na moju veliku žalost, niko iz astro družine nije mogao da se pridruži, svi iz opravdanih razloga. Ne bih im imao šta da zamerim sve i da ih je samo mrzelo, jer sam se odlučio da odem na Staru planinu, lokaciju koju stalno zagovaram i koja je jedna od, ako ne i najbolja, za objekte dubokog neba iz Srbije. A najbolja je upravo zato što je daleko.

Na planinu sam stigao oko 3 i – pre nego da se smestim, otišao da izvidim kako da se na Plaži postavim za slučaj da vetar duva, kao i ima li rezervnih položaja za različite smerove vetra. Nije pomoglo da su ECWMF, GFS, ICON i Aladin davali donekle različite indikacije mogućeg smera, mada je uglavnom to trebalo da bude iz pravca severoistoka. Osim toga, pogledao sam i par mogućih mesta za postavljanje dalje (tj. bliže hotelu), jer je prejak vetar gori od nešto LP-a. Našlo se tu ponešto, ali ništa tako dobro kao Plaža.

Nakon večere sam krenuo da se postavim. Ono što me je prvo iznenadilo je bilo to da se vetar sasvim smirio. Za svaki slučaj, po principu „duvam u jogurt”, postavio sam se kao da će opet da zaduva (a i jeste povremeno bilo blagog vetra i kasnije) i zaklonio se kućom. Pogled na jata galaksija nije dolazio u pitanje. Temperatura je bila 3 stepena, obukao sam se kao polarni istraživač, dovukao termos čaja, stavio grejače za pancerice u čizme, uključio ventilator da ohladi ogledalo i gledao smiraj dana na zapadnom nebu. Nebo je bilo kristalno čisto, u daljini se već video LP Sofije (!), transparencija je više nego obećavala.

Dok se spuštao astro mrak i nakon kolimacije, pozabavio sam se testiranjem nekih novih kombinacija – Ethos od 8 mm u PM2.5 pa to u PII, za ukupno 620x… radi! To je neka kombinacija za sitne planetarke na dobrom seeingu, alternativa je T6 3.5. Ovaj put je za to poslužila Eskimo nebula, ali seeing nije bio za to uvećanje nikako.

Od pomagala, SS7 na OLED tabletu (sjajna stvar, isto može da posluži i XL telefon kojem su isključene sve notifikacije) uz switch na SS tastaturu umesto podrazumevane Samsungove (Android settings). Drugo – i ne manje korisno – pomagalo, bio je Deep Sky Field Atlas Stoyana i Glahna. Fantastičan za odabir meta, kao i ideja tokom gledanja na koju izlaznu zenicu ići otprilike.

Čim je gong (u glavi yours truly) označio početak astro mraka, bacio sam se na niske mete i one koje su prolazile ili već prošle meridijan.

Prvi deo sesije SQM je bio oko 21.40, počeo sam sa Sombrerom na 240x… i ostao frapiran. Stara planina ima drastično bolje nebo od Debelog brda bliže horizontu. To sam već znao, ali sam iskusio samo na letnjem nebu.

Druga interesantna stvar je odgovor na često pitanje – kolika je razlika između 300 i 350 mm… odgovor je, tolika kolika jeste. Mehanički je Taurus dosta jači od Alkaida i drži savršeno i kolimaciju i balans, čak i na veoma niskim metama, sa sve PII i Ethosom u fokuseru. Objekti su pri istoj izlaznoj zenici nešto veći. Ali najveća razlika je to da me je veoma tamno nebo gotovo ubedilo da smanjim povećanja. Jednostavno, optimalno uvećanje se na priličnom broju objekata smanjuje jer se najbolji kontrast na tamnom nebu postiže već na manjem povećanju i oko registruje sve što treba da registruje. Tako sam nekoliko puta počinjao sa 240x pa se vraćao na 200x, ili sa 200x na 150x. Sombrero je na bio dobar i na 200x i na 240x. Ne dobar, izvanredan.

Sledeći je bio NGC 2903 u Lavu i njegova „prečka”, tu sam počeo na 150x i gurao do 240x, kao najboljeg povećanja. Razlog tome je možda i to što je na tom delu neba i bilo više tragova LP (prema hotelu). SQM je rastao, sada već 21,43. Izuzetno zanimljiva galaksija koju (priznajem) do tada nisam posmatrao.

NGC 4435 i 4438 (the Eyes) na 150x… konačno… i da, može i niže povećanje, ali sam zaboravio da u torbi nosim Ethos od 21 mm (koji sam posudio od Miloša iz Aristarha). Bolje od bilo kakvog opisa ili superlativa o nebu, kvalitetu posmatranja ili bilo čega drugog, moje izbezumljenje može da se opiše time da sam… zaboravio da u torbi vučem i Ethos 21. Pa sad vi vidite. I bez Ethosa, Markarian je na tom nebu izgledao neverovatno, gde god sam krenuo iskakale su galaksije svih oblika, veličina ili sjaja. Nisam se ni trudio da ih sve identifikujem, već se jednostavno prepustio vizuelnom ugođaju. Čuvena reklama za Ethos kaže da je on spaceship porthole… e pa 13 mm je bio upravo to. Pustiš na 150x drift i jata galaksija plove preko staklenog zida svemirskog broda.

Black eye (M64) na 200x i na 245x. Bolja je bila na 245x, sa više detalja i boljim kontrastom. SQM je tu već na 21,45. Seeing varira, malo slabiji nego ranije i odlučujem se da ne pokušam sa 325x, mada je M64  jedna od galaksija koje (kao i M82) dosta dobro trpe povećanja.

NGC 4244 Silver Needle, na 195x izgleda kao srebrni bodež posut sjajnom prašinom. Svaki objekat je na ovom nebu veći i kontrastniji. SQM je sada već 21,53 i takav ostaje do kraja sesije.

NGC 4565… znam da sam je gledao… od uzbuđenja nisam upisao posmatranje u SS. Pa sad vi vidite. Ali zato jesam Hickson 61 na 245x, retko lep prizor. Vidljive su kao blede mrlje na slabijem nebu… na ovakvom… prizor za pamćenje.

Whale (NGC 4631) – prošle godine uopšte nisam stigao da ga gledam, a jedan je od omiljenih objekata. Ponovni susret sa njim bio je blagi šok, kao i sa susednim Hockey Stickom (NGC 4656). Whale je o-gro-man. Ogroman na 200x, ogroman na 150x, morao sam da smanjim povećanje da bih dobio bolji pregled. Veličanstvene hridi „trbuha” koje plove mimo, poput broda, preko potpuno crne pozadine, oko ne može da se navikne na toliku veličinu i kontrast. Mogao sam da ga gledam i duže… ali je bilo i vreme za pauzu. Jedna od važnijih stvari na ovakvim mestima gde se nema čovek gde da uvuče i zagreje, jeste da sebe prisili na odmor. Upaljeno grejanje u kolima, čaj, 10 minuta. Izlazim željan. (Eye patch osigurava da mi se gledajuće oko ne resetuje tokom boravka u kolima na niži nivo osetljivosti. Ovo daje rezultate odmah, isto kao i kapuljača, bez koje nema ozbiljnog posmatranja DSO, čak ni na veoma tamnom mestu).

Izašao sam iz automobila oko 00:15, obodren. Ostalo je još par objekata pre nego što me sustigne umor, a staro pravilo kaže da je najbolje sesiju završiti „on a high”, nečim lakim a spektakularnim. Možete da zamislite i šta je to bilo…

Odlučio sam da završim sa M51, tako da je M101 bio prvi u okularu za kraj sesije. M101 je objekat koji vizualce baca u depresiju – tako lep na slikama, tako težak uživo. Prevelik da bi se prividni kontrast poboljšavao uvećanjima, preslabog površinskog sjaja a da ga ne pokvari svaka mana neba – LP, transparencija, štagod. Obično se završavalo u našim 12-icama sa „vidim krake perifernim vidom”, ali više „naslućujem ” nego što zaista vidim.

Sve do ovog puta.

M101 je konačno pokazao svoje krake direktno, gotovo u zenitu. O da, nisu to spirale M51, ali su bile tu, nije bilo nikakvog naprezanja. Osim spirala, tu su bile i grudvice, HII regioni, jasne nejednakosti spirala i nejednaka njihova raspoređenost. To je sve bilo za videti, i na 150x i na 200. Suptilno, ali tu. Ništa naslućivanje, ništa gledanje sa strane. Jedna velika pobeda, pobodena zastavica – moguće je! Vreme je bilo za M51, najbolje za kraj.

M101 je, kao i M51 je bio na preko 80 stepeni, poznata „dobson rupa”. Iz nekog razloga meni je sa Taurusom ovaj položaj ugodniji nego na 75–80, praćenje mi je lako, a pristup (tj. opkoračivanje teleskopa) lakše nego kada je teleskop malo niže. Neki od prijatelja ovo gledaju već stojeći, ja sam visok – ni tamo ni amo.

Elem, M51.

Prepričavajući posle astro prijateljima (a i ne samo njima) taj doživljaj, nisam smislio ništa bolje nego da ponavljam – da se sve ove godine lomatam samo za taj M51 te večeri… bilo bi dosta. (Da se razumemo, nije dosta, hoću još).

Prvo… to je bio udarac kontrasta. M51 ne svetli suptilno kao M101. Na zift crnoj pozadini, na 200x, M51 izistinski blješti. Drugo, tamna pozadina i fenomenalna transparencija daju izuzetno baršunastu teksturu galaksije i pratioca, to izgleda kao na fotografijama. Spirale imaju jasne razlike u delovima koji su jarki (ako se to tako može reći), HII regionima, čvorovima i delovima slabijeg sjaja. Galaksija sveli plavičasto, nije isprano monohromatska kao što sam je do sada gledao. NGC 5195 „most” je tu. Suptilna prašina koja se nazire svuda osim na samoj sredini (tj. tu nema spoja). Iza NGC5195, i to je možda utisak nad utiscima, je „privezak”, tj produžetak plimskog talasa iza samog pratioca, poput medaljona najfinije prašine. To je prizor kao sa najlepših fotografija ovog para i teško je preneti čulni ugođaj koji pruža. Recimo da kada se sada podsetim ovog posmatranja, prvo na šta pomislim je taj privezak iza, njegova svilasta struktura i delikatnost, a istovremeno jasna odvojenost od mraka iza.

Mislim da sam M51 gledao barem dvadeset minuta, i to je bilo potpuno nadrealno iskustvo. (Drago bi rekao: da mogu samo M51 da gledam svaki put, samo bih to radio). Posmatrao sam na 150x, 200x i 240x. Potonja dva su mi bila najinteresantnija. Moguće da je trebalo probati i 325x, ali prizor je bio toliko nestvaran da nisam želeo da ga kvarim i prekidam pokušajem da se postigne nešto još bolje. Jedino što mi je bilo krivo je to što sam bio sam, i što ni sa kim u tom momentu nisam mogao da podelim ovakav spektakl.

Utom je jače zaduvao vetar kroz granje sa severa. Mada me je štitila šuma, osetio sam vetar kako probija, kao i prve znake nadolazećeg jakog umora i studeni koja me je sustigla. Bilo je već 01 h, dakle 4 sata od astro darka i rešio sam da sesiju završim „na visokoj noti”, u potpunoj euforiji. Nisam bio siguran da li sam sanjao ili ne, niti da li ću u skorije vreme uspeti da ponovim ovako kvalitetno posmatranje. Ispostavilo se da hoću, ali to je već za priču o junskom posmatranju.

Sutradan sam se probudio sa osećajem neverice i euforije koja ne popušta (odlika lošeg stila je ponavljanje istih reči… ali ja nemam trenutno sinonim za euforiju). Vreme je opet počelo da se kvari i vetar da duva. Uhvatio sam bukvalno jedini mogući prozor dobrog vremena za posmatranje u aprilu, maj će se ispostaviti kao potpuno neupotrebljiv (ciklon se vrteo iznad nas mesec dana kao čigra), a malo je falilo da i jun propadne… ali nije. Jedino što je ostalo kao senka na celom ovom iskustvu je to što sam bio sam. Jeste, imao sam više vremena za posmatranje, jeste, ja sasvim dobro i tako funkcionišem, ali mi je bilo izuzetno krivo što niko od mojih prijatelja nije sa mnom podelio ovo iskustvo, a podelili smo podosta mulja i lošeg neba u dosadašnjem stažu.