Ceo maj je prošao u lošem vremenu, hladno i relativno suvo. Od Baltika do Rodopa vrteo se ciklon kojeg su, kao zvrkovi, u sredinu gurala četiri rubna anticiklona. Očajavali smo proveravajući prognozu, sve dok se ona i definitivno nije izjalovila. Tako su se nadanja prebacila na juni, tradicionalno najtanji posmatrački mesec, usled najkraćih noći. Kako se približavao mlad Mesec, tako je i lepi period vremena (koji je potrajao ceo jun), opet počeo da se kvari. Da odem ranije nisam mogao nikako, i ostala je jedna jedina šansa – pravo sa službenog puta sutra ujutro na Staru planinu, 26. juna. Ovaj put nisam bio sam, pridružio mi se (samo) Dejan, uzevši slobodan četvrtak. U znoju lica svog preneo sam veče ranije dobsona u kola, ostatak opreme sutradan pre podne, pokupio Dejana u 14 h sa posla. Ostavili smo za sobom Beograd, ali ne i saharsku vrućinu – na putu je bilo neumoljivih 39,5 stepeni.

Jedna od prednosti kratkih noći i kasnih smrkavanja je to što je teško zakasniti na postavljanje teleskopa. Smestili smo se, večerali i natenane otišli do Plaže. Bilo je suvo i mirno, ali su niži predeli bili u nekoj vrsti izmaglice, verovatno zasićenost vlagom. Na samoj Plaži dočekali su nas rojevi vinskih mušica i poneki komarac. Jun je mesec insekata na toj visini, nismo se iznenadili.

Dok smo se postavljali (sat vremena pre astro darka), sa Babinog Zuba se ka nama gotovo okomito spuštalo vozilo. Prilično neobičan prizor, naročito tako kasno, i naročito ako nije Lada Niva. Trojica mlađih od nas (a to, da je neko mlađi od nas, sada je sve češća pojava). Momci su, kažu, gletovali kuću u Crnom vrhu čitav dan i izašli da se malo proluftiraju. Malo je reći da su bili začuđeni dok su gledali proces sklapanja Taurusa. Postajalo im je hladno, bili su samo u majicama. Dejan je tada predložio da im nešto pokažemo, mada se još nije spustio pravi mrak. Okrenem prema M5, računajući da će tih 20 minuta do astro darka da kompenzuje solidno uvećanje, sve ostale mete bi se previše uzdale u seeing, a M5 je ipak eye candy. I zaista, već je tada izgledao odlično.

Biva raznih prvih susreta s teleskopom, a ovim momcima je dopalo da to bude u 350 mm i to na M5, 245x u Ethosu od 8 mm. Reakcije su bile različite. Najmlađi nije hteo da pipne teleskop, „da nešto ne pokvari” (on je bio i najmlađi). Nikakva ubeđivanja nisu pomogla, strah je bio paničan. Druga dvojica su se vrlo brzo snašla. Jedan od njih je toliko bio oduševljen je da je krenuo da ispušta jauke, a zatim se okrenuo i izbuljio srećan kao malo dete. „Kako možete bre da spavate posle ovoga?” „Nikako”, odgovorio sam mu sasvim iskreno.

Pravi mrak se prvo prikradao, a zatim krenuo da obavija, svaki sledeći SQM reading je bio sve viši. „Oduševljenom” sam u ruke dao stabilizacioni Canon dvogled i rekao da gleda Mlečni put. „Gde?” „Bilo gde, samo šaraj.” Čovek je bio u šoku i nastavio da ispušta uzdahe i povremeno komentariše da je to „neverovatno”, preostala dvojica su cupkala u majicama s kratkim rukavima. „Ajmo, hladno je”, molili su. „Neću”, odgovarao je oduševljeni, ne skidajući dvogled sa očiju. „Nije mi više hladno!”. Entuzijazam ove inicijacije bilo je više nego dirljiv, i mislim da ga neću skoro zaboraviti. Neočekivani outreach. Na kraju je, posle dosta ubeđivanja, pristao i otišli su, sasvim izvesno, puni utisaka.

Na mračnom nebu već je blještao Mlečni put, a u dolini se, gotovo kao u magli, samo nazirao LP Toplog Dola. Sofija se nije videla na horizontu, ostao je jedino blagi fon hotela i Pirota iza Babinog zuba. Gledanje je moglo da počne.

Sa naših geografskih širina, glavne atrakcije letnjeg neba u Strelcu i Škorpiji prilično su nisko. Za većinu lokacija to znači i da su objekti udavljeni i prigušeni u fonu svetlosnog zagađenja još više nego što bi to bili u zenitu. Iako je jugoistok najslabiji pravac sa Plaže, Strelac je ovde bio dovoljno dobar, a Messier objekti su se videli golim okom gotovo sve do horizonta.

Počeli smo – ipak – sa M51, da Dekija mine želja. M51 je bio dobar, verovatno bolji nego ijedan koji smo prethodno zajedno gledali, ali ne onako dobar kao u aprilu. M101 smo preskočili jer je već padao, a zatim Cat’s Eye planetarna u Zmaju (NGC 6543), koliko da proverimo seeing. Osrednji, ali to na planetarnim maglinama manje smeta, zato prvo 420x, pa 620x u Ethosima… i praćenje radi bez problema zahvaljujući dobroj mehanici Taurusa. Cat’s Eye je jedna od najsvetlijih planetarnih maglina i uvećanja podnosi bez problema. I na 420x i na 620x se videla centralna zvezda, kao i neravnomerna struktura samog unutrašnjeg dela magline. Seeing je samo povremeno dozvoljavao da se nasluti tačan oblik unutrašnjih i spoljnih nepravilnosti, više je izgledalo kao da na prelazu spoljnog i unutrašnjeg dela maglina „talasa” i to nepravilno. Za sledeći put ostaje da se proba i OIII filter za bolji pogled na halo. A možda i još veće uvećanje, imam utisak da je reč o objektu gde granica ne postoji (osim u oku posmatrača, tj. njegovim floaterima).

SQM je već bio 21,57 i rešili smo da se pozabavimo Strelcem… ali prvo M13. Boki je prošle godine opisivao iskustvo sa 300x u Alkaidu. Ovaj put je to bilo 245x pa 325x u 14-ici. Kuglasta jata vole aperturu – što veća to bolje. Mada je 245x bilo primerenije kvalitetu seeinga, pravi efekat se ipak postigao na 325x, gde primar Taurusa tek kreće da postiže radnu temperaturu. Blizu 1 mm izlazne zenice teleskop dolazi blizu svoje pune rezolucije, a na crnom plišu iza, u Ethosu, eksplodiraju hiljade zvezda. Bičevi zvezdanih lanaca talasaju se od centra ka mračnoj okolini, prizor je nestvaran i ne bi imalo smisla da se prosto ponavljaju Bokijevi više nego adekvatni opisi (dijamanti, prašina). Svako kuglasto jato ima svoju osobenost i vizuelni potpis, ali M13 kupi šnjur severnog neba za globulare. Ali ne i šnjur te večeri, kako će se ispostaviti.

(Bonus pored M13 bila je majušna galaksija IC 4167, kao mali sablasni NLO. Da, nebo je bilo toliko dobro, NGC bi bilo previše lako.)

M92 je bio tačno u zenitu i ostavili smo ga za neki drugi put jer smo morali južno, u Strelac i okolinu.

Što niže, to bolje, jer niski objekti imaju kraći „optimalni prozor”.  Krenuli smo od M8. Pogled bez filtera bio je impresivan, ali „ono pravo” sledi tek sa filterom. Odlučio sam se za UHC, jer iz sećanja OIII bolje radi na svetlijem nebu. Ovde je bilo sasvim dovoljno tamno. Na 150x sa UHC filterom dočekalo nas je prvo DSO iznenađenje večeri… 3D Laguna. Širina tamnog bezdana između dva sjajna dela je teška za prepričati, a vizuelno izgleda kao da svetli delovi iz tamnog izviru i savijaju se na spolja, kao „savijena vata” ili testo koje narasta, ako se to tako može opisati. U svetlijem delu, pored Hourglass maglinice, svetli pregršt sitnih zvezda kao svetionici u magli, jedva probijaju. Šaranjem unaokolo se svako malo nailazi na poneku tamnu maglinu iz B kataloga, filamenti Lagune se mogu pratiti daleko spolja. Na 200x sa UHC se potpuno ulazi u sjajni deo i „svetionici u magli” postaju jasni farovi, a na 245x Hourglass kreće da širi lepezu.

Dok sam aprilsko posmatranje samo povremeno sebi mrmljao nešto u bradu, ovde se odmah uspostavlja konstantna interakcija dvojice posmatrača, repetitivno-komičnog kvaliteta. Obično krećem ja, tako što nađem objekat i krenem da uhćem, jaučem ili lelečem (ređe – da komentarišem da treba povećati ili smanjiti uvećanje), Dejanov odgovor ili pitanje i onda isto to samo u suprotnom smeru – Dejanovi ushićeni komentari ispod kapuljače.

Nismo žurili, ali nismo ni sve probali. Menjanje filtera na Parakoru ume da bude dosadno, tako da sam umesto OIII ostavio UHC i krenuli smo u Trifid (M20). Nismo čak stigli ni da skinemo UHC i pogledamo u punom sjaju i refleksivni deo. Drugi put. Svejedno, na 200x i sa Lumiconom, Trifid je „pukao” kao na fotografiji. Tri apsolutno crna kraka među kojima plivaju komadi magline različite veličine. U 14-ici i na ovako tamnom nebu objekat je ogroman, ispunjava celo vidno polje Ethosa i delovi ostaju van. Superlativi se ređaju, reč je o još jednom objektu koji je teško lepo gledati sa naših posnih suburbanih i ruralnih lokacija, ovde izgleda bolje od najboljih skica.

A dok jedan gleda, drugi ne cupka okolo i gurka ga da se skloni. Mada je sjajno gledati u većem društvu, nezgodno je kada se svi poređaju pred samo jedan teleskop kao na star partyju i smenjuju praktično na pokretnoj traci. Ovde je sa nama još bio mali Borg na foto tripodu, kao i dva dvogleda.

Dvogled je, zapravo, sasvim dovoljan da se sa te lokacije uživa u neverovatnim prizorima. Zavaljen u ligeštul, posmatrač može da šara slobodno po južnom nebu. Milioni zvezda koje stoje na putu prema galaktičkom jezgru, hladni pipci tamne prašine, M24 oblak koji ispunjava svih 5 stepeni dvogleda i Messier objekti koji iskaču kao blještave pufne pri svakom pomeranju polja gledanja. To je neverovatno relaksirajuće iskustvo (ne samo za leđa umorna od vožnje i postavljanja teleskopa). Čak i kada se dvogled spusti, pogled golim okom (ili, u mom slučaju, kroz naočare za daljinu) daje celom iskustvu posebnu draž. Uz rizik da mi zamere astrofotografi (kad bolje razmislim, neka mi zamere), vizuelna astronomija ne samo da ima neposredni čulni efekat, bez posredovanja ekrana, programa za obradu i veštačkih boja, već i tako jedna prosta stvar kao što je pogled na Mlečni put pruža osećaj gde zapravo živimo, tj. na čemu i među čim. Fotografija taj osećaj pruža, ali na sasvim drugi način, kao što je gledanje slike u muzeju i na ekranu laptopa nešto sasvim različito. Žuta, distopijska noćna neba gradova čine da čovek zaboravi na razmere svega što ga okružuje i da umisli da su njegove svakodnevne brige veće nego što jesu. Pod mermernim venama Mlečnog puta svakodnevne sitnice padaju u drugi plan. Zvezdano nebo, ono pravo, uči skromnosti i spokoju, barem privremenom.

Mir noći remetilo je samo povremeno proklinjanje vinskih mušica. U međuvremenu nam se pridružio i slepi miš, nesumnjivo privučen obiljem hrane. A mi smo klizili gore duž Strelca, do M17.

M17 je objekat koji sam do sada gledao zaista mnogo puta, par puta i na veoma tamnom nebu Tzoumerke (21,40 u zenitu), pa i na ne baš sjajnom nebu Stare planine prošlog juna kroz 12 inča. Ipak, ništa nije moglo da me pripremi za pogled na 150x sa UHC ovaj put. Maglina već na tom uvećanju izgleda kolosalnih razmera i Ethos ne može da je celu uhvati sa svojih 30 minuta vidnog polja. Celokupan „loop” je vidljiv, donji deo labuda, trbuh njegov, bukvalno je sav u perju, detalji u maglini, paperjastost detalja niz koje se može kliziti bez prestanka je fantastično bogata detaljima. Više ne uhćemo i ne cokćemo, Dejan komentariše da samo jaučemo. Teškom mukom se odvajamo od 13 mm i unutra stavljamo Ethos od 10 mm za 200x. Labud – i bukvalno – dobija krila. Puštam ga nekoliko puta da klizi kroz vidno polje bez praćenja, u dobsonu je orijentacija takva da zaista izgleda kao da pliva. Igram se kao dete koje pušta papirni brod da plovi…

Dejan za to vreme prolazi kroz faze. Kada nije za teleskopom, povremeno se žali se da ga sustiže umor. Kada sedne za teleskop, prizori ga toliko prodrmaju da na umor zaboravlja. U početku nam se činilo da će nam noć biti taman i da nećemo više moći da izdržimo, sada ne možemo da se odvojimo od objekata, a uskoro će početi da se približava zora. U 2.30 prestaje astro dark, a dobson je već dugo u horizontali ka Strelcu. Pomeramo ga konačno van tog sazvežđa ka M16. Objekat težak za gledanje, relativno slabog površinskog sjaja, „letnji M1”. Budući da je nebo ovako fenomenalno, odlučujem da preskočim M27, M11 i ostale uobičajene probe za novu aperturu i probam M16. Rezultat je sa UHC spektakularan i na 150x, a i kasnije sa 95x. Ćutim i ne govorim Dejanu šta je, on je dovoljno zauzet dvogledom da ne obraća pažnju. Njegov prvi komentar je „Ovo izgleda kao ptičurina koja se na nešto obrušava, je li ovo M16”… dakle to je to, nema mesta nagađanjima pod ovakvim nebom. Tamna maglina unutra, za Pillars of Creation nismo imali vremena da se igramo, noć je kratka. M16 fascinantan, po prvi put za sve godine posmatranja, froncle magline kao perje orla koji ponire lete na sve strane.

UHC u Parakoru menjam OIII i okrećem ga ponovo na M17 da proverim jesam li pogodio da će UHC biti bolji pod ovakvim nebom (odgovor: jeste, UHC je interesantniji. OIII daje drugačiju, ništa manje interesantnu sliku sa više unutrašnje strukture, ali je u UHC Labud bogatiji). Dok Dejan to gleda u dobsonu, okrećem Borga, koji je dotle korišćen za šaranje po niskim metama tipa Ptolomejevo jato ili Butterfly cluster, ka NGC 7000, North America, stavljam UHC i na 16x (Pan 24) i vidno polje od 4 stepena… cela Severna Amerika je tu… sa sve Meksičkim zalivom (pardon, Američkim).

OIII filter u dobsonu znači da idemo u sazvežđe Labuda. Iz iskustva znam da sledi raspamećivanje i da nemamo puno vremena – već je pola 2, ostalo je još malo dok nebo ne počne da se kvari.

Prvo Crescent, NGC 6888, objekat koji volim da gledam i za koji sam mislio da znam kako „treba” da izgleda. Ispostavlja se da sam samo mislio da znam… a sada znam i zaista. Na 150x i OIII, Crescent ispunjava veći deo vidnog polja u Ethosu. Jedino što više nije Crescent. Osim glavnog luka, sada se veoma lepo vidi i tanka popuna svega u krug. Glavni, svetliji deo luka ima u sebi izražene detalje, žile unutar glavnog toga, a unutrašnjost svega je ispunjena difuznim slabim prosijavanjem. Superlativi se množe i nisu za ponavljanje ovde ali recimo – kao slika, samo bolje. (nema se vremena za UHC probu, drugi put) Dejan je frapiran, ali najbolje tek sledi…

A to je naravno, Veil. Često se kaže da samo zbog njega vredi kupiti OIII filter. Nema te letnje i jesenje sesije, a da se na njega ne baci pogled i uvek je dobro, ponekad odlično. Međutim, kada je veče ovakvo, posebno, kada je noć tako tamna (mada SQM u zenitu raste jer tu sada dolazi Mlečni put i SQM se spušta na 21,40), kada je transparencija dobra i kada po prvi put koristimo ogledalo od 355 mm, stvari iz kategorije „odličan” prelaze  u kategoriju „neće biti spavanja večeras”. Ethos 21 mm (ovaj put ga nisam zaboravio u torbi, zaboravio sam zapravo da probam i Delosa od 17 mm kasnije) daje Veil na 92x. Počinjemo od zapadnog dela i tu sledi prvi šok – tzv. Witch’s broom, koji u svom šiljatom kraju obično biva u manjim aperturama i na svetlijem nebu „ispunjen” ovde izgleda kao iznutra izrezbarena kljova, filigranski. Ova 3D struktura zaista zaustavlja dah i mi se smenjujemo u potpunoj euforiji, puštajući da Ethos šara do kraja „metle” koja se, kao nikada do sada cepa na tri različita dela u kojem se nalazi još brdo detalja. Informacija je previše, samo ovo bi se moglo gledati do jutra, ali jutro dolazi prerano i mi okrećemo na istočni deo… preko Pickering trougla u kojem nas dočekuju bukvalno mase pramenova, oblaci bez kraja i konca. Deo koji se obično preskoči i koji smo prvi put gledali prošle godine sada izgleda neverovatno i nadmašuje i najluđa očekivanja. Samo na Pickering odlazi više nego nekada na ceo Veil, razmere ovog polja su neočekivane na fonu potpuno crnog neba. (Kasnije probam i 30 mm za bolji pogled, na 57x je nebo naravno svetlije ali količina maglenih pramenova i delikatnost njihovog rasporeda je veličanstvena). I naravno… istočni deo Veila na kraju. Već nekoliko sati smo u euforiji i sensory overload je tu… Istočni deo izgleda kao neka sumanuta skica u ogromnoj aperturi na koju jedini komentar (pakosno, za kompjuterom i bez velike aperture) može da ti bude da čovek izmišlja. Jednostavno – da izmisliš ne možeš. Smenjujemo se za okularom, ponavljam da treba završiti kad je najbolje, a od ovoga ne može bolje. Dejan ne prestaje da komentariše da tako nešto u životu nije video ni doživeo.

Ipak, kršim sopstveno pravilo i okrećemo, bez filtera, M57 na 420x, izvanredna ali je ovaj izveštaj već predugačak. Fireworks galaksija (NGC 6946), opet teška, fotografska meta…i jasne spirale. A zatim i pokušaj Saturn planetarne, „sada stvarno kraj”. Jedino što greškom ukucavam 7008 umesto 7009, pa nailazim na Fetus maglinu, 420x. Prvi pogled na nju, ali sada smo već umorni, a i nebo počinje da biva svetlije na istoku. Čim počnu da se greše NGC brojevi… vreme je za kraj ove spektakularne večeri.

Pakujemo se uz lavež, pas koji je dotle spavao nedaleko od nas, tvrdim snom pravednika, sada počinje da juri nešto po mraku, a i  da nam dobacuje, prijateljski. Pakovanje je brzo, uigran smo već tandem nas dvojica. Ništa nije zaboravljeno. Na putu nazad srna… i tri mala lisičića skaču pored puta. Usporavamo i gledamo ih, ne plaše se. Kakvo veče.

Lepo je pitao čovek na početku – „Kako možete da spavate posle ovoga?”. Nismo mogli da zaspimo, adrenalin je učinio svoje. Posle svake solidne sesije jutro je bunovna mešavina osećaja da je to sve bio san i da nije bio san, već čista magija. U aprilu sam o tome mogao samo da pričam drugima, ovaj put sam na sreću to sa nekim i podelio. A sutradan se opet, kao i u aprilu, vreme odmah pokvarilo i donelo dodatno zadovoljstvo saznanja da smo ukrali trenutak magije upravo onda kada je to jedino bilo moguće.